Tradicija da Vlada Divljan i njegov bend Nevladina organizacija sviraju Beograđanima za 8. mart ostaće na snazi i ove godine. Jedina razlika u odnosu na prethodnu godinu je prostor, odnosno umesto u Domu sindikata koncert će ovaj put biti u renoviranom Domu omladine.

- Nedavno mi je jedan drugar rekao: „Ah, lako je tebi kada imaš stalnu tezgu za 8. mart“. Za mene taj nastup nije tezga već mi je to lična relaksacija. Nisu to u pitanju velike sale i kada se izračuna koliko se plaća reklama to je u stvari jedna potpuno druga priča… Meni je to jedna od retkih konstanti kada je u pitanju viđanje sa Beograđanima. Taj koncert je zapravo održavanje redovnog kontakta sa Beograđanima, da me ne zaborave i da ne zaboravim ja njih – priča za Danas Vlada Divljan.

* Koncerti za 8. mart tradicija starijih muzičara. Da li ovo znači da ste vi došli u pozne godine, da je vaša publika došla u te godine ili nešto treće?

- Ja mogu da smatram šta god hoću, ali činjenice govore da sam došao baš u te godine. Sigurno ovo ne bih radio kao klinac ili bih radio na potpuno drugi način, ali pošto je 8. mart praznik kome čovek može da pristupi istovremeno na nekoliko načina, a ja to radim, postoji taj retro i samoironični deo. Drugo, mislim da je Dan žena nešto što treba slaviti možda čak i više od mnogih državnih praznika, a ove godine se obeležava stogodišnjica od kako se slavi 8. mart.

* Da li će na koncertu gostovati sastav Svi na pod sa kojim ste zajedno napravili singl „Zvuk ulice“?

- Hoće. Iz Austrije, gde sada živim, pratim koliko mogu našu scenu i njih sam prvi put video na Jelen top listi. Dopali su mi se kako zvuče. Onda je bilo i nekoliko prilika da ih slušam. Slušao ih je i ceo moj bend Nevladina organizacija. Došlo do susreta SNP i NVO, razmenili smo akreditive i dogovorili se da radimo zajedno. Ovaj koncert će se od prethodnih razlikovati i po tome što će biti puno gostiju, a jedan od posebnih je moj stari drugar Maks Juričić, koji je svirao u originalnoj postavi grupe Film, a kasnije u Vješticama. Posle koncerta ćemo u Džez klubu napraviti takozvani after parti za 300, 400 ljudi. Dakle, dva koncerta po ceni istoj od pre tri godine.

* Zašto ste odlučili da živite u inostranstvu i planirate li ozbiljniji muzički povratak na srpsko tržište?

- Planiram, kada konačno objavim album. Otišao sam još kao turista u Australiju 1991. godine. Ostao sam tamo četiri godine iz ličnih razloga. Nisam mogao da se pomirim s tim šta se ovde dešava. U periodu od 1989. do 1990. stalno sam putovao i svirao po Hrvatskoj, Bosni i shvatio sam da za mene ovde praktično nema mesta. Nisam mogao da prihvatim da Bidža iz Svilajnca treba da mi bude bliži prijatelj nego recimo Maks Juričić, odnosno samo zato što je ovaj Hrvat, a ovaj Srbin. Nisam hteo da budem deo toga i nemam takve kriterijume u vrednovanju ljudi. Niko nije verovao tada da će rat da traje toliko i da će se sve ono kasnije desiti. Kada sam se 1995. vratio u Srbiju tada je to za mene bio veliki šok jer se puno toga promenilo za četiri godine. Otkako sam u Beču u Srbiji sam u proseku jednom mesečno, pa se prilično osećam kao deo ove priče.

* Preostali članovi kultnog sastava Idoli danas se bave potpuno drugim poslovima. Da li ste vi ikada razmišljali da vam glavno zanimanje bude nešto drugo osim muzike?

- Muzičar sam bio i pre i posle Idola, na neki način sam ostao dosledan tome. To volim da radim i čini mi se da to najbolje znam, pa nikada nisam ni dolazio u tu dilemu. Dešavalo mi se kada sam bio u Australiji da sam morao da radim i druge poslove da bih preživeo, ali to je na moju sreću trajalo relativno kratko, mada ni tada nisam razmišljao da prekinem muzičku karijeru. (Danas.rs)

Podeli sa prijateljima
Blog Widget by LinkWithin

Постави коментар