Posle četiri godine Zdravko Čolić će ponovo pevati u Beogradu, 25. juna na Ušću. Očekuje se da to bude vaš najmasovniji koncert u karijeri? „Moj najmasovniji koncert do sada bio je na trgu u Skoplju pred 130.000 ljudi. Bio je besplatan, a ukoliko računamo one sa prodatim kartama, najmasovniji su sigurno bili poslednja dva na „Marakani“. Nikada ranije nisam pevao na otvorenom prostoru kakvo je Ušće. To jeste livada, u fazonu ‘ajmo malo u patikama, lagano obučeni, na hepening koji nije rokenrol, ali je pop muzika. Biće to koncert sa sedištima, prave se dve tribine veličine Sava centra, jer nisu svi ljudi u fazonu da se vrte sa pićem, druže i đuskaju. Sam prostor, uz lepo vreme, može da bude zanimljiv. Naravno, u ovom slučaju karta mora biti jeftinija nego u zatvorenom prostoru sa sedištima. Što se repertoara tiče, spremam od svega po malo. Kao neka retrospektiva, sigurno četiri-pet pesama sa novog albuma, ali i nekoliko iz sedamdesetih koje godinama nisam pevao, a mislim da bi ljudi voleli da ih čuju. Moj problem je dužina koncerta. Možda bi trebalo da bude malo kraći nego na „Marakani“, ali kad me ponese atmosfera i skoči adrenalin, ne gledam na vreme. Ne valja da smoriš ljude previše, a ne valja ni da si kratak. Svetski standard je dva sata i 15 minuta sa bisom, a mislim da ću pevati dva i po sata. Ako prekoračim koji minut, neće biti naodmet." Kad kažete „April u Beogradu“, kakve vam slike prolaze pred očima? “Kada se pomene ta pesma i kad je pevam na koncertima, vratim se na svoje prve dolaske iz Sarajeva u Beograd, na svoj nastup u „Korni grupi“, a posle toga na dolaske vezane za „Beogradsko proleće“ gde je ta pesma izvedena. Uvek mi se vrate slike Doma sindikata i jednog tesnog rezultata gde sam pobedio. Mada sam po glasovima publike u sali bio izjednačen sa „Pro arte“, ta pesma je svima zvučala pobednički i drugačije od ostalih. Setim se proleća u Beogradu, jer je on, baš kao i Pariz, najlepši tada i u septembru, setim se dolazaka na železničku stanicu, nekih ljubavi i lepih devojaka iz tog doba, izlazaka i druženja u restoranima „Sunce“ i „Šumatovac“ koji su za nas iz malih gradova bili veoma značajni. Beograd nije bio samo centar i najveći grad bivše zemlje. Mi iz Sarajeva, ali i drugih gradova poput Zagreba, jedva smo čekali da dođemo u Beograd, jer nam je davao širinu koju nismo imali. Ali, sama pesma „April u Beogradu“ je emocija Kornelija Kovača, jer je on svoje vojničke dane služio u Beogradu...”
Hmmm... Šta vi mislite? Ostavite nam Vaš komentar ispod.
0 коментара
Постави коментар