Branka Katić: Moja karijera je u Srbiji!

Film “Žena sa slomljenim nosem”, reditelja i scenariste Srđana Koljevića, posle sedam godina pauze vratio je Branku Katić u srpsku kinematografiju - sjajna uloga apotekarke na nedavno završenim Filmskim susretima u Nišu donela joj je Nagradu “Carica Teodora”, a sutra uveče će se pokloniti publici u Centru "Sava", na beogradskoj premijeri filma.
“Svih ovih godina života i rada u inostranstvu shvatila sam da je moja karijera ovde. Srećna sam što imam mogućnost da igram na svom jeziku, u pričama koje su mi bliskije nego one 'napolju'. Žao mi je što nisam bila u Nišu da primim nagradu, to je moja druga 'Teodora'", rekla je za "Novosti" Branka Katić, koja posle Londona, sa porodicom: rediteljem Džulijanom Farinom i sinovima Luisom i Džoom, živi u Los Anđelesu. Uprkos ogromnoj konkurenciji, u protekloj deceniji ostvarila je značajne uloge u brojnim blokbasterima i popularnim TV serijalima, i igrala sa svetskim zvezdama, poput Džonija Depa, Katrin Denev...“Kad dođem u Beograd, imam moje roze naočari, i toliko sam svega željna da sam presrećna što sam uopšte u Beogradu. Brankov most dobio je divnu 'ulogu' u ovom filmu, dugo vremena neki deo grada ili neki objekat nije bio takav 'glumac', tako da verujem da će ljudi koji budu videli ovaj film imati i drugačiju perspektivu kad se tu zaglave u saobraćajnoj gužvi. S druge strane, mislim da gde god da živite, uvek postoji nešto što vas muči, nešto što morate da naučite, da prevaziđete, razumete, preživite, poživite..." A da li je ljubav kao “lajt motiv” glavni adut ovog filma? „Živim u Americi i uglavnom mi se i dalje evropski filmovi mnogo više sviđaju, ne podnosim surove filmove u kojima se ljudi ubijaju, mada politički trileri mogu da budu uzbudljivi ako su pametni. Činjenica je, međutim, da sve kinematografije itekako trpe od toga što je film postao biznis, i što danas više nije najvažnije napraviti dobar film, nego je jedino merilo vrednosti koliko napravite novca. Moj muž Džulijan je Evropljanin, i mi se još uvek držimo toga da je važno šta misli kritika, mi smo otišli u Ameriku da bi on pravio filmove u koje veruje, a ne da bi zaradili novac ili postali slavni. Negde smo još uvek 'svoji na svome', u tom pravom Diznilendu američke kinematografije danas, koja filmove pravi samo da zabavi, a ne da zamisli. Za nekoliko dana Džulijan i ja proslavićemo desetogodišnjicu braka. I dalje se volimo, bogu hvala, deca su nam zdrava i preslatka. Naši sinovi su svetski putnici - više su proputovali kao bebe, nego moji roditelji za ceo život. Oni svake godine provode najmanje mesec dana u Beogradu, najmanje dve nedelje u Londonu, a Amerika im je dom, tamo rastu. Nadam se da neće biti konfuzni - Englezi su po pasošu, a po mami Beograđani. Kad su progovorili, prve reči bile su im na srpskom, sada se malo 'gađaju' padežima, ali sve razumeju kad ja govorim, i uvek mi na srpskom kažu da me vole. Znaju da je ovo mamin grad, a ja i danas ne mogu da kažem da nemam nostalgiju za životom u Beogradu". Ipak, popularnost ju je stigla i u Americi, kako se nosi sa njom: "Štipala sam se kad sam dobila ulogu u filmu sa Džonijem Depom, koji je božanstven glumac. Ali, i Nebojša Glogovac je jednako uzbudljiv glumac, jer ono što im je zajedničko jeste veliki dar koji imaju. Zato je meni podjednako čarobno da igram sa nekim ko zarađuje 20 miliona dolara po filmu, ili sa nekim kome nisu platili honorar, kao što se događa kod nas. Ono što mi prija jeste završetak četvrte sezone popularnog serijala 'Velika ljubav', i to što u Americi više nisam anonimna - sada i mene prepoznaju u samoposluzi, mada je taj selebriti fazon bolesno prenaduvan - poznati žive životom koji nije za smrtnike. Ja sam bila i ostala normalna, nikada nisam mislila da sam važnija od šminkerke u filmu, ili od garderoberke koja posle dvanaest sati snimanja ode da mi opere košulju da bi mi sutra bila čista, i uvek sam verovala da je film magija koju pravimo svi zajedno. Znam da ću u sredu, kad se u Sava centru završi film 'Žena sa slomljenim nosem', imati adrenalinski udar sreće, taj poklon pred beogradskom publikom nisam imala od filma 'Pad u raj', i strepim da se emotivno ne 'raspadnem'. Popularnost je, dakle, nešto što ide uz naš posao, ali nije cilj. Cilj je da otkrivate tajne ljudske duše i da ljudima približite da sagledaju nešto što svi živimo.

Podeli sa prijateljima