Realnost je da veliki broj roditelja primenjuje neke relativno blage oblike telesnog kažnjavanja dece, a to i sama deca prihvataju kao deo određenih porodičnih "pravila igre". Šta vi mislite, da li je u redu da klinci ponekad "dobiju po turu"?
Zakonska zabrana fizičkog kažnjavanja dece, pored dobre namere da štiti dečije dostojanstvo, u javnosti izaziva brojne polemike, a pred zakonodavca postavlja nedoumice - počev od svrhe propisivanja zabrane do celishodnosti inkriminacije i sankcija za batinanje dece.
Ukoliko bi se baš svaki vaspitni udarac "po turu" shvatio kao krivično delo, onda bi većina porodica imala kriminalca u kući, a deci bi pretilo završavanje u tuđem domu ili domu za nezbrinutu decu, upozorio je u izjavi za Tanjug profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić.
Izričita zabrana batinanja dece za sad je bez bilo kakvih propisanih sankcija predviđena Nacrtom zakona o pravima deteta, kao i Prednacrtom Građanskog zakonika Srbije.
Nadležni organi za brigu o dečijim pravima navode da obaveza zabrane fizičkog kažnjavanja deteta, pre svega, proizlazi iz obaveze Srbije preuzete ratifikovanjem Konvencije UN o pravima deteta, koja izričito predviđa da je svaka država potpisnica dužna da preduzme sve mere da zaštiti dete od svih oblika fizičkog nasilja.
Škulić smatra da se nijedna odredba Konvencije o pravima deteta ne može tako široko tumačiti kao što je to učinio naš zakonodavac. On je istakao da decu treba štititi na sve raspoložive načina, pa i zakonima, i ukazao da mnogi savremeni pravni sistemi ne odobravaju telesno kažnjavanje dece, oni u tom pogledu ispoljavaju izvesnu meru nužne tolerancije.
"Nije sporno da postoje različiti roditeljski 'vaspitni stilovi'. Naš narod poznaje jednu prilično nesimpatičnu poslovicu po kojoj je 'batina izašla iz raja' i, iako o tome ne postoje egzaktna istraživanja, popriličan broj roditelja u praksi postupa po toj poslovici", naveo je on.
Škulić je istakao da se pred zakonodavcem nalaze pitanja - da li sve takve roditelje pretvoriti u kriminalce propisivanjem nekog novog krivičnog dela, kojim bi se inkriminisalo svako telesno kažnjavanje dece, uključujući i odgovarajuće "prevaspitno delovanje roditelja".
"Ako bi roditelj u Srbiji svom detetu naneo telesnu povredu, on bi time i sada, bez bilo kakve nove inkriminacije, učinio određeno krivično delo. Zavisno od stepena i težine povrede i drugih relevantnih okolnosti, radilo bi se ili o nekom krivičnom delu protiv života i tela ili o nasilju u porodici", ukazao je Škilić.
Činjenica da je roditelj učinio krivično delo prema svom detetu mogla bi biti i osnov da on bude lišen roditeljskog prava, dodao je on.
Ostalo je jedino, naveo je on, da se zabrani "svako telesno kažnjavanje dece od strane roditelja, pa i ono koje ne proizvodi relevantne telesne povrede, tako što bi se propisalo da ako roditelj primeni prema detetu bilo kakvu telesnu kaznu - samim tim čini krivično delo".
Prema njegovim rečima, takva rešenja postoje u nekim skandinavskim državama, dok većina evropskih država ima slična zakonska rešenja kao kod nas, mada mnoge napredne pravne države, poput Nemačke, u svom zakonodavstvu nemaju krivično delo nasilja u porodici.
Iako mnogi savremeni pravni sistemi ne odobravaju telesno kažnjavanje dece, oni u tom pogledu ispoljavaju izvesnu meru nužne tolerancije, pa tako ako roditelj "ne pretera" udarcima po stražnjici, ili u vučenju za uši - ne čini krivično delo, ukazao je Škulić.
U tom je pogledu veoma važan i dominantan nacionalni mentalitet, pa se tako, na primer, u skandinavskim državama relativno često događalo da za takva krivična dela odgovaraju "gastarbajteri", nenaviknuti na "nov svet" i njegova pravila.
Događalo se da im se deca oduzimaju i smeštaju u druge porodice, što je po pravilu bilo veoma traumatično ne samo za roditelje već i za tu decu, upozorio je Škulić.
Teško je i zamisliti da bi neko dete, pa makar dobijalo i batine, bilo zadovoljno da se nađe u drugoj porodici ili u nekakvom domu. Takvo dete verovatno ne bi bilo srećno ni da njegov "grešni" roditelj dopadne zatvora, amatra profesor.
On je kazao da ne treba zaboraviti da je krivično gonjenje, a naročito krivično sankcionisanje, često skopčano i s gubitkom posla, što dovodi u pitanje izdržavanje baš tog deteta, koje država tako energično "štiti".
Nije u redu da se telesno kažnjavaju ni domaće životinje, a kamoli deca, ali realnost je da veliki broj roditelja primenjuje neke relativno blage oblike telesnog kažnjavanja svoje dece, a da to i sama deca prihvataju kao deo određenih porodičnih "pravila igre", smatra Škulić.
Krivično zakonodavstvo, prema njegovom mišljenju, ne može da stvori savršenu porodicu, a olakim uplitanjem zakonodavstva u rešavanje porodičnih odnosa mogu se proizvesti ozbiljni kontraefekti, prema izreci - "put do pakla je popločan najboljim namerama".
Da li je opravdano da deca ponekad dobiju "po turu"?
ŠTA VI KAŽETE? Ostavite nam Vaš komentar ispod.
Podeli sa prijateljima
Ukoliko bi se baš svaki vaspitni udarac "po turu" shvatio kao krivično delo, onda bi većina porodica imala kriminalca u kući, a deci bi pretilo završavanje u tuđem domu ili domu za nezbrinutu decu, upozorio je u izjavi za Tanjug profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić.
Izričita zabrana batinanja dece za sad je bez bilo kakvih propisanih sankcija predviđena Nacrtom zakona o pravima deteta, kao i Prednacrtom Građanskog zakonika Srbije.
Nadležni organi za brigu o dečijim pravima navode da obaveza zabrane fizičkog kažnjavanja deteta, pre svega, proizlazi iz obaveze Srbije preuzete ratifikovanjem Konvencije UN o pravima deteta, koja izričito predviđa da je svaka država potpisnica dužna da preduzme sve mere da zaštiti dete od svih oblika fizičkog nasilja.
Škulić smatra da se nijedna odredba Konvencije o pravima deteta ne može tako široko tumačiti kao što je to učinio naš zakonodavac. On je istakao da decu treba štititi na sve raspoložive načina, pa i zakonima, i ukazao da mnogi savremeni pravni sistemi ne odobravaju telesno kažnjavanje dece, oni u tom pogledu ispoljavaju izvesnu meru nužne tolerancije.
"Nije sporno da postoje različiti roditeljski 'vaspitni stilovi'. Naš narod poznaje jednu prilično nesimpatičnu poslovicu po kojoj je 'batina izašla iz raja' i, iako o tome ne postoje egzaktna istraživanja, popriličan broj roditelja u praksi postupa po toj poslovici", naveo je on.
Škulić je istakao da se pred zakonodavcem nalaze pitanja - da li sve takve roditelje pretvoriti u kriminalce propisivanjem nekog novog krivičnog dela, kojim bi se inkriminisalo svako telesno kažnjavanje dece, uključujući i odgovarajuće "prevaspitno delovanje roditelja".
"Ako bi roditelj u Srbiji svom detetu naneo telesnu povredu, on bi time i sada, bez bilo kakve nove inkriminacije, učinio određeno krivično delo. Zavisno od stepena i težine povrede i drugih relevantnih okolnosti, radilo bi se ili o nekom krivičnom delu protiv života i tela ili o nasilju u porodici", ukazao je Škilić.
Činjenica da je roditelj učinio krivično delo prema svom detetu mogla bi biti i osnov da on bude lišen roditeljskog prava, dodao je on.
Ostalo je jedino, naveo je on, da se zabrani "svako telesno kažnjavanje dece od strane roditelja, pa i ono koje ne proizvodi relevantne telesne povrede, tako što bi se propisalo da ako roditelj primeni prema detetu bilo kakvu telesnu kaznu - samim tim čini krivično delo".
Prema njegovim rečima, takva rešenja postoje u nekim skandinavskim državama, dok većina evropskih država ima slična zakonska rešenja kao kod nas, mada mnoge napredne pravne države, poput Nemačke, u svom zakonodavstvu nemaju krivično delo nasilja u porodici.
Iako mnogi savremeni pravni sistemi ne odobravaju telesno kažnjavanje dece, oni u tom pogledu ispoljavaju izvesnu meru nužne tolerancije, pa tako ako roditelj "ne pretera" udarcima po stražnjici, ili u vučenju za uši - ne čini krivično delo, ukazao je Škulić.
U tom je pogledu veoma važan i dominantan nacionalni mentalitet, pa se tako, na primer, u skandinavskim državama relativno često događalo da za takva krivična dela odgovaraju "gastarbajteri", nenaviknuti na "nov svet" i njegova pravila.
Događalo se da im se deca oduzimaju i smeštaju u druge porodice, što je po pravilu bilo veoma traumatično ne samo za roditelje već i za tu decu, upozorio je Škulić.
Teško je i zamisliti da bi neko dete, pa makar dobijalo i batine, bilo zadovoljno da se nađe u drugoj porodici ili u nekakvom domu. Takvo dete verovatno ne bi bilo srećno ni da njegov "grešni" roditelj dopadne zatvora, amatra profesor.
On je kazao da ne treba zaboraviti da je krivično gonjenje, a naročito krivično sankcionisanje, često skopčano i s gubitkom posla, što dovodi u pitanje izdržavanje baš tog deteta, koje država tako energično "štiti".
Nije u redu da se telesno kažnjavaju ni domaće životinje, a kamoli deca, ali realnost je da veliki broj roditelja primenjuje neke relativno blage oblike telesnog kažnjavanja svoje dece, a da to i sama deca prihvataju kao deo određenih porodičnih "pravila igre", smatra Škulić.
Krivično zakonodavstvo, prema njegovom mišljenju, ne može da stvori savršenu porodicu, a olakim uplitanjem zakonodavstva u rešavanje porodičnih odnosa mogu se proizvesti ozbiljni kontraefekti, prema izreci - "put do pakla je popločan najboljim namerama".
Da li je opravdano da deca ponekad dobiju "po turu"?
ŠTA VI KAŽETE? Ostavite nam Vaš komentar ispod.
0 коментара
Постави коментар